U rekreativnom ronjenju se danas najviše pažnje poklanja dekompresionoj povredi, kao čestom poremećaju u ronjenju, za koju je još uvek vezano mnogo nepoznanica i kontraverzi i koja je predmet mnogih istraživanja.
       Podaci da je u 60% slučajeva ispoljavanja DCP uzrok ostao nerasvetljen i da je u 70-80% slučajeva dominirao nervni oblik poremećaja, koji može da ostavi trajne posledice, su važni razlozi za detaljno proučavanje ovog problema.
       Na osnovu mišljenja većine eksperata za podvodnu medicinu, koja su usaglašena na prvim evropskim Konsenzus Konferencijama za Hiperbaričnu medicinu (1994 Lille, 1996. Marseille), adekvatniji termin za dekompresionu bolest i arterijsku gasnu emboliju (AGE) je DEKOMPRESIONA POVREDA ili dekompresioni poremećaj.
       Definiše se kao organski i/ili funkcionalni poremećaj, izazvan separacijom gasne faze u tkivima, odnosno pojavom mehurića u tkivima i cirkulaciji, u osobe koja je bila izložena redukciji ambijentalnog pritiska. To je poremećaj koji može preći u bolest ukoliko se ne preduzmu adekvatne mere i postoje dokazi da neotkriveni, zanemareni ili netretirani znaci i simptomi DCP mogu dovesti do permanentnog organskog i funkcionalnog o{te}enja.
       Doppler detekcija mehurića je pokazala da nema DCP bez prisustva mehurića u plućnoj arteriji, ali da se mogu detektovati  mehurići u cirkulaciji bez prisutnih simptoma i znakova DCP. Pretpostavlja se ovi ”nemi mehurići” mogu izazvati ćelijska oštećenja organizma usled oslobađanja toksičnih biohemijskih medijatora i da su dobar indikator dekompresionog stresa.

        Još uvek nije utvrđen odnos:

• nivoa opterećenja mehurićima (broja mehurića) i DCP
• kliničkih simptoma i ozbiljnosti bolesti
• načina lečenja i permanentnih oštećenja.

       Prihvaćena je Brubbac-ova hipoteza o centralnoj ulozi i opterećenosti pluća, kao važnom filteru za mehuriće, prilikom svake dekompresije bez obzira da li su se ispoljili evidentni znaci i simptomi DCP. Zapažene su velike individualne varijacije u pogledu sklonosti za nastanak DCP.

       Danas se umesto stare klasifikacije dekompresione bolesti (DCB) na:

• Tip I laki oblik - koža, limfatici, mišići i zglobovi, opšti simptomi-umor
• Tip II teški oblik - spinalni, cerebralni, vestibularni kardiorespiratorni-“chockes”
• Tip III kombinovani - arterijska gasna embolija i DCB sa neurološkim manifestacijama, rezistentna na  terapiju,
  
  predlaže, i ima sve više pristalica, DESKRIPTIVNA KLASIFIKACIJA koja podrazumeva detaljan opis kliničke slike i evoluciju simptoma u funkciji vremena.

 

 

Dijagnostički elementi DESKRIPTIVNE KLASIFIKACIJE  su:

• kliničke manifestacije
• vreme javljanja simptoma (za vreme ronjenja, neposredno posle izrona, nekoliko minuta ili sati posle izrona)
• evolucija simptoma
• opterećenje organizma gasom (nivo saturacije organizma)-navodi se profil ronjenja, odnosno da li je ronjenje zahtevalo dekompresione zastanke ili nije
• znaci barotraume pluća

 

       Promene u definiciji i dijagnostici su posledica opsežnih analiza kliničke slike i evolucije simptoma. Oblici DCP koji se naizgled manifestuju samo bolom su skoro uvek praćeni neurološkim znacima i simptomima (Denoble 1993,Kelleher 1994).

 

       Distribucija udesa po starosnim grupama, u svim izveštajima, odgovara starosnoj distribuciji ronilačke populacije po istom kriterijumu.
       Najzastupljeniji su ronioci između 25 i 40 godina starosti. Nema značajne razlike u učestalosti povređivanja po polu i starosti. U odnosu na iskustvo i utreniranost, najviše stradaju “srednje iskusni” ronioci (1 ili 2 zvevde po CMAS-u). Prilično su zastupljeni vrlo iskusni ronioci i instruktori,  što se tumači njihovim zamorom zbog intenzivnog ronjenja i nepoštovanja jednog dana odmora u toku nedelje. Po statistikama F.F.E.S.S.M-a u 7.5% slučajeva je i ranije postojao dekompresioni incident, što ukazuje na grupu koja rizično roni.
       Prema poslednjim izveštajima DAN-a, faktor rizika koji je stalno prisutan i uočljiv, kada se razmatraju uzroci udesa, su ronjenja na dubinama preko 30 metara. Ostali  faktori rizika su ponovljena ronjenja,  višestruka ronjenja, stres, brzi izron, azotna narkoza, letenje posle ronjenja, problemi sa opremom ali je njihova učestalost manja nego što bi se očekivalo. Takođe nema značajne razlike između onih koji koriste tablice i kompjutere, iako je  veća incidenca AGE kod onih koji koriste tablice.
       Terapija se sastoji u pružanju prve pomoći 100% kiseonikom, odmah, na mestu povređivanja. Intenzivno hidriranje je značajna dopunska mera prve pomoći. Terapijsku rekompresiju treba započeti što je ranije moguće.
       Protokol sa primenom 100% kiseonika niskog pritiska (2.8 ATM) se smatra terapijom izbora. Protokol visokog pritiska (4ATA) sa mešavinom kiseonika i helijuma (50%-50%), može poboljšati rezultate terapije u određenim slučajevima. Istraživanja su pokazala da rana primena kiseoničke terapije na terenu, značajno utiče na brzinu i stepen oporavka povređenih, odnosno na sprečavanje invaliditeta i povoljan ishod hiperbaričnog lečenja.
       Zbog toga DAN od 1992 godine sprovodi edukativni program ”Prva pomoć 100% kiseonikom u ronilačkim udesima”, sa ciljem da se cela ronilačka populacija obuči da prepozna znake i simptome DCP i pravilno primeni prvu pomoć na terenu. Na taj način se može efikasno premostiti ona, često fatalna, vremenska praznina od trenutka povređivanja do ukazivanja stručne medicinske pomoći.

       Statističke analize pokazuju da se u 50% slučajeva sa pružanjem prve pomoći i rekompresionim tretmanom  još uvek kasni više od 12 sati.
       Dekompresiona povreda je relativno benigno stanje i ukoliko se adekvatno i pravovremeno tretira procenat izlečenja je veći od 90%.